Devojke zbog kojih pucaju narukvice iz čista mira i koje diraju pravo u dušu

Juče sam imala tu sreću da upoznam jedno divno biće, jednu ženu koja me je za jedno veče toliko inspirisala, da sam sela da napišem ovaj blog na srpskom. Retko to radim, jer želim da me što više ljudi razume, a i na engleskom se izražavam jednako dobro kao i na srpskom. Ali ovo samo izlazi iz mene i nekako osećam da nema poente da ga prevodim na bilo koji drugi jezik, da će izgubiti na snazi ako to uradim. Ko treba da pročita, razumeće.

Već nekoliko dana pišem na srpskom, ionako. Ono što je samo za mene, ne za oko publike. I naravno mnogo više razgovaram na srpskom dok sam ovde u Beogradu. I čitam nekoliko knjiga na srpskom, čak neke koje mogu da nadjem i na originalnom engleskom (što sam, kao lingvista u srcu i po struci, uvek više volela). Čitam jedan dosta loš prevod Irvina Jaloma “Lečenje Šopenhauerom”, ali čak ni taj jako loš (na trenutke katastrofalan) kvalitet prevoda mi ne smeta. Tamo Jalom piše da su Artura Šopenhauera roditelji poveli na put kroz Evropu kad je bio dosta mlad i da je on usput sve vreme vodio dnevnik, a da su ti zapisi uvek bili na jezicima zemalja kroz koje je prolazio. Primetila sam onda da sam i ja sklona tome, da kad pišem, a radim to svakodnevno, najviše volim da pišem na jeziku zemlje u kojoj se nalazim, čak i ako tim jezikom ne vladam savršeno.

Anu Tokin sam upoznala sinoć, naizgled banalno i sasvim slučajno, mada oni koji me poznaju znaju da u slučajnosti ne verujem, kad sam otišla kod nje da uzmem unapred naručenu košulju za Antoniu, moju prijateljicu iz Njujorka. U Beogradu je bilo 38 vrelih stepeni i asfalt kao da se topio i isparavao. Ja sam ranije tokom dana bila kod zubara da mi namesti krunu i anestezija je polako prestajala da deluje, pa sam osećala bol u desnima. Imala sam hiljadu obaveza i nisam baš bila u jeku snage, jer se moj boravak u Beogradu ovaj put privodi kraju, a pred put se uvek unervozim, lakše se umaram i teže podnosim obaveze i stres bilo kakve vrste. Ne bih baš za svakoga po jednom ovakvom danu išla da pokupim košulju ili bilo šta drugo, već bih tražila da mi se ona dostavi na vrata. Ali Antonia nije bilo ko, i tako sam odlučila da odem bez zamerki.

Samo što sam ušla, a Ani je pukla narukvica i rasula se u bezbroj perlica po podu. Kao neki znak, da na ovaj susret treba obratiti pažnju. I bila je malo zabrinuta da li je dužina košulje za moju prijateljicu u redu, pa me je zamolila da je pozovemo i pokažemo joj košulju preko kamere. Ali Antonia se nije javljala i mi smo, čekajući je, počele da razgovaramo.

Preporučila mi je da čitam Ljubav od Elif Šafak i ja sam osetila tada da je ovaj susret nekako važan za nas, za naše budućnosti, ili možda prošlosti, ili su možda te dve stvari jedno te isto i stapaju se u jednu tačku onda kada se zaista oseti sadašnji trenutak, kada te neko dirne u srce i kada se usudiš da to i osetiš.

I dva sata je proletelo, a nisam ni primetila. Ana se takodje razvela, kao i ja, nakon sedam godina braka, i takodje je ostavila unosnu karijeru, kao i ja, da prati svoje snove. Neumorni ratnik kada je u pitanju rad na sebi, ona je koristila tehnike pisanja da spozna šta zaista želi i onda hrabro za tim i krenula. Usput je čitala, bavila se alternativnim načinima učenja i lečenja duše, i pratila svoje srce i svoju radost. I to se vidi u odeći koju kreira, u njenim lepršavim košuljama i veličanstvenim haljinama jarkih boja, vidi se u ležernoj lepoti koju nosi, čak i kad joj je kosa vezana u neurednu pundju, vidi se u lakoći njenog pokreta. Ona je jedna žena koja hrabno i sa radošću živi svoje snove.

Od jutros osećam ogromnu zahvalnost za naš susret, za Antoniu koja nas je spojila, što smo imale ta dva ukradena sata, što je narukvica pukla, što smo čekale taj poziv, za toliko paralela izmedju naših života. Ne znam kada ćemo se ponovo sresti Ana i ja. Možda se nikada nismo ni rastale.